Радомир Д. Митрић

На путу за 

Хесперију

Издавач: БИБЛИОТЕКА „МИЛУТИН БОЈИЋ“, БЕОГРАД
Едиција: Награда „Милутин Бојић“ за младе песнике
Уредник: Јовица Кртинић
Рецензенти: Милета Аћимовић Ивков, Слађана Илић,
Дарко Даничић
Лектура: Марија Аргакијев
Дизајн и опрема књиге: Драгана Купрешанин
Штампа: Донат Граф, Гроцка
Тираж: 200 примерака

Београд, 2016.

НАСЛОВНУ СТРАНУ И УНУТРАШЊЕ СТРАНИЦЕ 
ОВЕ КЊИГЕ ОПРЕМИЛА ЈЕ ДРАГАНА КУПРЕШАНИН. 

КЊИГА ЈЕ ОДШТАМПАНА У 200 НУМЕРИСАНИХ 
ПРИМЕРАКА, ОД КОЈИХ ЈЕ ПРВИХ 50 С ПОТПИСОМ 
ПЕСНИКА РАДОМИРА Д. МИТРИЋА.

ОВАЈ ПРИМЕРАК КЊИГЕ НОСИ 
БР.                  (ИСПИСАН АУТОРОВОМ РУКОМ)

Уместо путоказа

Хесперија*

1. митска земља залазећег сунца; 

2. једна од Хесперида; 

3. врста лептира; 

4. вечерња звезда; 

5. италијанска глумица; 

6. градић, село и језеро у Америци; 

7. астероид

Вежбе умирања

Како пролази време све више губим речи.

Потањам као крте олупине бродовља,

које ономад видесмо у стокхолмској луци,

у потрази за северцем, сећам се,

беше кишовито, вео се, отргнут с твог врата, 

пењао у небо као Транстремеров стих, 

бејах рашчупан попут Пана и беше мирно, 

бестежинско стање као кад се под ногама 

мртвих мрви земља, уз најежен осмех са 

Холбајнових гравира и први брид тела, 

ненавикнут на сунце, после дуге зиме.

Скандинавски блуз, бескрајно поље сиве тишине.

Остала си нема у песми, нага

као Фуџи у Хокусаија, у малој кутији сећања,

равнодушној песми Хеднингарне

која је допирала са почетка дока,

осећао сам се као у чекаоници,

што пре да се узме анамнеза и лек,

и настави изнова као да ничег није ни било,

тако живим одувек, од утуљене светлости.

Реч је о змији у свечеву ореолу.

Радомир Д. Митрић

• 9

На путу за Хесперију

8 •

Она је то рекла пре много година.

Дао бих сву своју поезију за тај стих.

Споро је пролазило време, 

као у Херцену, кад су кише трајале вечно,

памтим то, бурмут и јужњачки дуван, 

црно пиво и одразе наших самотности 

што су као авети јуриле баварским пејсажем,

под оловном плавети неба

уз бескрајни рефрен Марлен Дитрих,

Du, Du, Liegst Mir Im Herzen.

Ко воли једном, волеће заувек кроз то.

Како су мале твоје стопе, отиснуте у малтер

сеоске куће где смо трчали као деца.

Заувек остале у времену под бокором трава.

Ти сад спаваш у гробу отворених очију,

умирен као јутарња мантра над Гангом,

а ипак си мој сапутник на свим путовањима,

било ко да седи поред мене у ћутљивим 

возовима.

Држати се заједно, као лијане два стабла једно.

То је та, дивљења вредна формула бивстовања,

срасла као наше руке, млетачки беле, 

у преплету, на срми Луне, под меланхолијом 

армије норвешких брегова, где се учисмо ћутању 

и где наликовасмо пчели коју нађоше између 

две таблице Мимнермових стихова,

још је мирисала на мирту, а крила јој још дуго 

исијаваху светлост, дуго пошто је сунце зашло,

као да беше она иста, божанског порекла,

која је Орфеју осветљавала пут кроз тамне      

пределе Хада.

Тако се траје у вечности, кад заувек отвориш 

очи.

Остају предели у зеницама, статика виђеног

насупрот бурама оног што се пружа пред тобом

у хипнагогији неслутљивог ходочашћа. 

Путопис свица над суром каменином куд ходили 

су и преци твоји, Данте и Овидије. Песме егзила 

су увек мучне, као крици умирућих хаскија 

шибаних на смрт.

Али су твоја једина судбина тамо куд ходиш,

пролазећи свој сопствени Via Dolorosa.

Да превладаш несаницу, сапутника за снове,

на јави нађи.

Ка Хесперији, чије капије чувају Одинови

препотопски гавранови, црни као Тезејева једра, 

пошли смо после оне ноћи, по уласку у кабаре, 

имала си ретро чарапе с цртом и страсно црвену 

хаљину, а ја сам наликовао 

на битнике, са тим пољем мака у очима.

На путу за Хесперију

10 •

У некој невероватној присности, 

бејасмо као еха морских ветрова 

који ударају о стене мохерских клифова,

одлучни као Бети Дејвис у Џезебелу.

Како је тешко пронаћи острво, само за себе.

Тамо где је издвојеност једина стварност,

где борхесовац-крт прави мале куле од хумуса,

као подсећање на могиле, излазећи само ноћу

да би уживао у златовезу звезда, једином

путоказу кроз критске лавиринте подземља, 

у сенци запуштене баште, где софиста-скарабеј, 

мали Атлас, зауставља свој сунчаник, 

на починку, и где расте папрат, 

прва биљка планете, тамо да ме нађеш 

кад умине све и казаљке се распу.

После свега остане нагост тела.

Туга са хртовог лица, кад умине коначно подне,

које раздваја на овде и тамо, као после

дугог вођења љубави, туга која измиче

и најискуснијем сликарском оку,

тад кад безгласне су речи и кад је рука

вољеног далеко, та туга остаје сведок

бивших дана, згуснутих у наровима успомена,

малим калеидоскопима, заптивеним воском,

као једини светионик наших убогих живота.

Епистроф

                      

Уз истоимену песму Ставроса Ланцијаса

1. 

 

 

Тамо где су сад угарци, расту сазвежђа

дивљих трава, буја коров ванвремена,

речи у пепелу, последујући добу

дисања и летења.

Ветар је устоличен у тишини, прамац му је кућа

над којом мирно облаци се влачу,

нити маховине као одраз претходившег

које се не буди, никад више.

Шта могу мисли, сећања бушна као саће,

како да оживе покрет одвећ растаљен 

у давнини, тамо где сам пробудио свет у себи,                  

детињем зену.

Пресечено на некад овде и некад тамо,

ово бивствовање увек је у међупростору

којег сужава и тесни спољашње време.

Да могу посве бих ушао у огледало памћења

и изашао у тренутак кад сам веровао да се ништа 

неће завршити. Од свега тога само тугованка 

као цвеће у прозору, 

а бивше – невидљиво мастило. 

 

 

 

 

 

 

Радомир Д. Митрић

• 15

На путу за Хесперију

14 •

2.

 

 

Кућа под столетном липом која придржава свод

небески, кућа што беше брод који се њихаше

у зеленилу трава – само магла над брегом и дим 

ишчилео у висини – то је нешто чему се 

враћам и мисао ми је у исти мах и тешка и лака,

над празним вењацима хучи ветар, 

над ћерпичем који се руши.

То је био дом у сеновитој долини, где је

совин хук у предвечерјима био тако близак,

да си и смрт, ту страшну котву земну,

могао пригрлити са смешком.

Или су то само била лица предака са зидова,

који су се смешили са оног света. 

Родина, тешка реч да би се могла изговорити 

гласно а без тежине, лађа је на хрид приспела, 

века, и све је заћутало. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

3.

 

Премало свега да би могло да се памти,

а човеку је увек недовољно, има ли ишта 

суровије од места на којем смрт замењује  

живот.

Не умем да ти се враћам, завичају, уместо

тога силазим у дубину срца, као Орфеј у 

подземље и копам дуго, ноћу, кад сви заспу.

Множе се године, нестају као зрневља 

у млинском камену, а живот

– травестија која све мање чуди, сад је Горгона

што дише за врат, мучно.

Имадох негда такву мисију – да сачувам што 

више да би могло у мени и сад да траје,

али Заборава страшна богиња из мене

премного истисну, те сад нисам ли само

восак који тврдне у тами, несунчаној. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Радомир Д. Митрић

• 17

На путу за Хесперију

16 •

4. 

 

Колико лета на малим длановима, колико ли је 

могло стати, двадесет година је прошло као 

двадесет миленијума, у развејаној космогонији 

биља над којом дивља пчела сад бди.

Успаван, у златном пресеку година, налик сам 

фосилу укалупљеном у медном ћилибару,

чаура која би да дâ крила

ономадном лептиру – дечаку бившем.

Однекуд из неке далеке присности осваја ме 

нешто неисказиво, налик малим чудима, плине 

и усахне, па се заплачем и осмехнем у исти час, 

тако се траје на покорици земље.

Где су нестала пролећа, трешњин цват нежан 

као у Кјотоу, развигор груди у којима је бујало 

обиље среће. Где су зиме тешке као исландски 

товарни бели коњи. Где су јесени које су ме                  

одгајале у пантеистичкој вери. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

5. 

 

То беше време чуђења, бескрајни диптих

усновљеног трајања, усиновљеног рађања

у пределима које сад само мртви походе,

кроз тиху Марсељезу трава, где самује анђео

недохода, загледан у витраж непрозирног неба.

Колико вреди враћање на почетак,

тамо где светле предачке очи у тамнини,

без лица, тами којој не могу да приђем.

Поглед уназад, насушна потреба да се траје,

као умилостивити музе заборава, 

то је vitta nuova вертикалног успињања у себе, 

силазак у бездно са орфејским завршецима, 

са вечним губицима сопства.

Порозне године су оно што остаје после свега,

међувреме, испресецано синкопираним 

сећањима, толико мало од свега да би могло

да се сажме у незавршиво, па ипак склапам 

крхотине огледала. У сенкама, верујући 

догођеном, у мандали која чува савршенство 

година, бербу за оносветовно, у чекању сам, 

замандаљен у светости уточишта које откуцава 

кардиограмима дивинских, драгих гласова.

 

 

 

 

На путу за Хесперију

18 •

6.

 

Разлиставам еухологијум туге, сенка сам 

што хода по лишћу испод усамљених 

крошњи, бестелесан, то је та преко потребна 

трансценденца, митотворство вредно свега 

претходившег што уцртава будућа збитија,

зато ходам унатраг, у лавиринт према црвеној 

нити срца. Ако сам дошао овде, у средиште 

из којег све почиње, нисам ли нашао одгонетку 

трајања, лебдења у густо расцвалом ваздуху,

у ветру који одржава змајеве пуштене из 

дечачких руку, мојих и руку мога брата.

Душе одлазе високо, отргну се из груди 

и изгубе у плавети, вођене вишњим призивом,

а ми што остајемо испод, долазимо на места 

пређашње среће и отварамо мале кутије 

успомена, улазећи у предворја могућих рајева.

Човек памти радост да би одагнао тугу, памти 

тугу да би призвао оно што јој је претходило, 

кошница је напуштена а негдашњи поток 

пресахнуо, којим су некада у океан света

отпловили мали чамци од борове коре, 

отписујем ове речи у име свих оних који 

ће по мом трагу поћи, у спознаји сопства. 

Зимски дневник